Categories
Main

Zemunci vredni pažnje – Raša Livada

Još jedno sunčano popodne, leto je konačno stiglo u svom pravom ruhu i kako se čini neće dozvoliti nikakvoj kiši ili oblacima da ga ometaju. Dočekati zalazak Sunca na Kalvaricama jeste jedna od top 3 najboljih stvari koje možete sebi priuštiti ukoliko se nalazite u Zemunu, uostalom tamo je i najbolje društvo, zar ne? U prethodnom blogu pisali smo o Kalvaricama, samoj fenomenalnoj ideji koja je sprovedena u delo i koja danas predstavlja jednu od najlepših i stvari na koju su Zemunci najponosniji. Zemunci su na taj, izuzetno originalan način, pokušali da se bar malo douže svojim ugrađanima i otrgnu ih od kandži zaborava. Ja ću pokušati da dam svoj mali doprinos i da kroz ovaj blog opišem živote, rad i delo nekih id ljudi čija imena krase Kalvarice.

Raša Livada – umetnik sa dušom

Raša Livada

I tako, ne znam da li je slučajnost ili pak ne ali par dana pre nego sam prvi put osvojila Kalvarice bila sam završavala jednu zbirku najepših pesama naše književnosti. Sećam se da sam Rašinu pesmu “Karantin” čitala na aerodromu dok sam čekala da mi rent a car agencija sredi papire za izabrano vozilo. Sećam se i stihova koje sam iznova i izvnova čitala:

" I kakva smo samo mešavina bili:
Sloveni... Grci... Germani...
Ugari... Jevreji... Latini... Ah,
Ne znaš ti koliko odora promeni
Glumac,
Dok ne ostane go. I pitaš:
Šta nas je održalo,
Koja kultura... običaji...
Odgovoriću ti:
Karantina više nema (U-NAMA-JE)
Al naučio nas je da ljude
Delimo na zdrave i uboge.
Osim toga, mržnja koja traje,
(OVDE JE TRAJALA)
Učini da čovek zaboravi: Ko je,
I šta je. "

Dubina ovih stihova, bolna istina koja izvire is svake pročitane reči ostavile su toliki utisak na mene da sam danima nakon čitanja razmišljala o tome.

Poezija – opipljiva ljubav

Raša (Radenko) Livada, rođen u Subotici, 13. aprila 1948. godine. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Zemunu i kako je i sam isticao u brojnim intrvjuima Zemun jeste njegov kraj, tu je stvorio neka od svojih najboljih dela, tu se iznova pronalazi, sastavljao i rastavljao svoju dušu. Zemusnke kaldrme bile su njegove a i on je bio njihov.

Pažnju javnosti privukao je pesmom “Intima” koja je bila proglašena najboljom pesmom u čitavoj Jugoslaviji 1968. godine. U jednom od poslednjih intervjua prisetio se i otkrio da ju je napisao gledajući kroz prozor svoje srednjoškolske Zemunske sobe. Sam je poslao pesmu na konkurs kako je i sam govorio bez velikih očekivanja, više je verovao da će osvojiti premiju u nekoj sportskoj kladionici nego li nagradu za najbolju pesmu pogotovo jer je žiri bio izuzetno kompetentan ali eto, kvalitet uvek ispliva na površinu. Nakon toga nizale su se zbirke pesama, ngrade i životni uspesi. Osamdesetih godina bio je potpresednik Srpskog PEN-a, predsednik Beogradske sekcije Udruženja književnika Srbije i prvi predsednik Odbora za zaštitu umetničkih sloboda. Veliku zahvalnost dugujemo mu i jer je jedan od osnivača Srpskog književnog društva 2000. godine.

Neke od njegovih zbirki pesama su: “Karantin”, “Atlantida” i “Poprskan znojem kazaljki”. Za svoj književni, prevodilački i uređivaćki rad dobio je niz nagrada, među kojima „Brankovu nagradu“, Nagradu „Milan Rakić“, Nagradu „Jeremija Živanović“, „Zlatni beočug“ za trajni doprinos u kulturi Beograda i dr.

Preminuo je u svom voljenom Zemunu 2007.

Bio je veliki književnik, veliki umetnik i veliki čovek. Rašo večna ti slava i hvala ti na svemu a najviše na ovom stihu:

"Učitelj nikada ne otkriva sve
svojim učenicima. Ako ih voli."